JA – 4 u Jednom

Još jedan lucidan san i kome sam se probudio da dobijem lekciju Duha. Simbolika ni ovog puta nije zatajila – još uvek sanjam snove koji imaju jako očigledne simbole i uvek isto: ako mi je dozvoljeno da ih se setim i tako ih prenesem u javu, onda ih najčešće mogu i da razumem.

Sanjam svoju svadbu. Ali ja nisam ja. Zapravo…ja jesam ja, pobogu, na to makar mogu i u snu da računam. Jesam ja, ali je JA podeljeno na 4 dela.

E tako jedan JA uopšte nije tu, ne vidim ga, ali znam da je tu. On organizuje celu ceremoniju, vredno proverava jesu svi ukrasi (po stoti put) provereni da li su u redu i ponovo ih namešta i organizuje da budu još besprekornije od besprekornog u redu, trčka okolo i…organizuje.

Drugo JA mi je kum xD možeš misliti. Stoji pored mene, savetuje me, govori, propoveda mi i objašnjava moj rođeni brak, šta sad sve tu intelektualno ima da se kaže. Jednom rečju – gura mi u glavu neko znanje koje ja radostan i ne čujem tako da mogu da zapamtim. Inače puno priča ili makar ima puno da kaže.

Treće JA sam zapravo ja koji se od svih njih ženim. U ovom tekstu smajlić ide iza svake reči i rečenice. No, da pređem na godađaj. Tu meni prilazi crvenokosa mlada, u haljini svadbeno ukrašenoj i preterano lepa. Pogleda to treće ja za koje se udaje i ima šta da vidi.

Lice kao da je bilo deformisano od godina plakanja. Nizak lik (a ja za malo pa dvometraš inače), još i poguren, na kostima skoro da i nema mišića, zacrvenjen. Pruža joj LEVU ruku da je primi i da se pozdravi, valjda kao da je tek sad upoznaje. U tom trenutku imao sam u svesti da spavam, sanjam, a da mi je labradorit u levoj ruci, na javi u mom krevetu.

Umesto da primi ponuđenu ruku, ona podigne svoju desnu, sa uperenim kažiprstom na mene i kaže:

„Ti – ti si jadan, glup i smotan“.

E tu tek počinjem da vidim i JA broj 4. Sve vreme stajao je pored mene, s druge strane ovog moj Ja broj 2 koji je i govorio, ali se na njenu uvredu na svoj račun potpuno zblanuo. I inače, uvreda, tri uvrede, otišle su na adrese sva tri osim ovog jednog skapanog ja koje je kao dete gledalo u nju.

Taj četvrti, sasvim skriveni lik, veliki i čvrst, pomalo pogubljen kao da mu cela ta ujdurma nije jasna, a svakako mu je strana, jedini se razbesneo. On je jedini znao da smo mi samo prividno razdvojeni delovi jednoga. Ono što je on učinio, ujedno je dalo lekciju u naznaci i učinio nešto što me je izvelo iz sanjanja. Zakržljalom i uplakanom detetu pokazao je sliku i ideju velikog, udruženog Ja, koje se još nije rodilo u meni jer su me previše tetošili (mislio je na tog zakržljanog dečijeg mene) pa nikako da ih stigne i da se pripoji ostatku. A onda je krenuo na nju, potpuno istovremeno dok je slao tu misiju, ustremio se svojom desnicom i krenuo da izrekne kletvu, da bi zaštitio uplakanog momka.

Ja, iz perspektive ovog jadnika koga sada nenapadnutog brane i štite jači – skočio sam da ga prekinem, sklonio mu ruku i dok sam ga obarao na pod, da ga sprečim da baci kletvu na onu koju volim i tako izašao u javu. Labradorit mi je pulsirao u utrnuloj levici. U drugom krevetu mirno je ležala ona koju volim. Probudila se samo trenutak kasnije.