Ležao je sklupčan kao dvadesetogodišnji fetus. Ništa ga nije bolelo u telu, samo strah ga je grčio – sastavljao kraj s krajem tela…prehladan strah.

Kucao je poruku. Telefon u ruci je drhtao. Nije mogao da fokusira pažnju, ni malo, dovoljno da pogodi sva slova:

„Ovo nije normalno. Ne može ovako da se desi, nisam ništa uzimao! Stvarno nisam! Moraš da mi veruješ. Pomozite mi!„

Dodao je sliku crvenkastih oblaka. Otvorila se razvučena po celom ekranu. Na njoj je i sada jasno video kako se mreškaju siliete jahača koje je očigledno samo on video u tim oblacima. Na momenat, pa opet ništa – samo oblaci kao slika za koju niko ne bi dao ni pare – ima ih na hiljade takvih i onako.

Poruka je poslata nekamo u Francusku. Odande je očekivao pomoć. Očigledno verujući da je internet najbolji glasnik… Prebrzo buđenje, nekada je opasnije i od večnog sna. Pravi učitelj bi to znao.

SAN O USPONU

Probudio sam se unutar sna. Moje snevajuće telo već je u dobroj meri savladalo najteži uspon litice. Kada se moja svest uključila izgledalo je samo teže. Od jednom, potreba za odmorom, za pogledom unazad. Možda je svest to unela iz jave.

Ono što je izgledalo kao litica bila je zapravo kosina jedne stare tvrđave, visokih zidova, sa kamenim blokovima koje je vreme spojilo po stranama, žućkasno – sa ponekim bršljenom koji je izrastao da vetrom maše suncu. Znao sam – to još nije vrh. Ali zaravan manja od metra horizontalne površi, sa većim komadima kamena koji su ranije bili ornamenti bila je idealna za predah. O Bože! – pomislio sam – Kako je visoko, kuda se ja to penjem. Tek u tom pitanju osvestio sam se da sam u Snu. Ovo je još jedna od onih pouka koje su mi date kao Dar – ako se koncentrišem, moćiću da ovu snevanu stvarnost iščitam kao lekciju.

Na visini na kojoj sam sedeo, duvao je oštar, a opet ne tako hladan vetar. Dole je sijalo sunce. Video sam kako kupa sve u podnožiju – i daleko u krug – koliko oko seže. Pokušao sam da se nagnem, kako to često radim kada sanjam da sam visoko. Od straha, ili ne, ne znam da kažem, uhvatio sam se za jedan veći kamen koji je pod mojim stiskom izgubio ravnotežu i skotrljao se u podnožije. Ravno na dole, puče na pola. Jedna polovina se skoro vodoravno, kao kamen koji deca bacaju u more pokušavajući da odskoči o površinu vode – eto baš tako jedna polovina poletela je, vodoravno i udarila nekoga, s leđa. Nije ga povredila, iako, u snu, deo mene je poželeo da jeste.

Bolje sam se smestio i razgledao lica u podnožiju. Sećam se veselog, pijanog sekretara moje katedre – Krce, kako veselo nekome nešto objašnjava, onako – poluhercegovački, šaleći se ujedno i nazdravljajući. Bilo je oko njega puno lica. Niko nije mario za mene daleko gore, iako su me mogli videti, iako su me, svako u svom trenutku, primetili.

Da li da se penjem dalje? Da stanem ovde? Ovo je moj život, ovaj uspon. To je moja potraga za sobom, za prosvetljenje, za magijom. Znam. Ima još do vrha. Ali već i ovde sam jako visoko. Učini mi se – kako idem više, tako sve više gubim njih – dole. Strah me da se uspravim ponosito. Zajašio sam ovu površ, kao sklonište. Ne mogu da ustanem, a ne umem da se vratim. Ima možda samo još malo do gore. Samo mogu da ih vidim dole, kako veselo žive, smeju se.

Oni i ne znaju za ove vetrove. Oni samo greju ovo sunce koje i njih greje. Vetrovi magije nisu im poznati. Oni ne umeju da svesno koriste svoj Dašak. A opet su srećni. Opet živi. Opet radosni. Sunce nas sve jednako voli i poziva. I vetar sve koji se popnu jednako šiba. Ceo svet nam se svima jednako nudi. Ne postoji visina. Postoji strah. Ne postoji uspeh. Postoji samo Želja. Ne postoji cilj. Postoji samo stremljenje.

Treba da naučiš:

Iako si se visoko uspeo, i oni koji su ostali ispod tvog uspona – samo nisu videli liticu, nisu u nameri imali tvoju potragu. I oni se smeju, raduju, dele svoj Dašak vetrova magije koja je deo Svega. Priznaj ih u svom srcu kao braću. Ali priznaj ih pre svega kao One koji su već uspeli u onome u čemu se ti još uvek trudiš da uspeš. Neka to bude tvoj način PONIZNOSTI. Jer oni su imali svoje puteve do te radosti. Oni su pratili svoje uspone ka tom smehu. Oni su sami zaslužili to Sunce koje dele. Neka naučiš da ceniš svaki univerzim kao što ceniš svoj, sa vrha, i sa dna.

Two Teachers

Sedeli su u kabinetu…skoro svi, kada je novi učenik ušao. Video je u jedno svog starog učitelja kako sedi sa svojim prijateljem, svojim bratom blizancem. Ličili su savršeno – jednojajčani. Obojica su ga izignorisali, i par žena koje su sedele s njima…na kraju nije ni važno, došao je poslom.

Otišao je do druge sobe za projekcije da pogleda kako stoji poslednji projekat na kome je radio sa nekoliko posvećenika. Tih nekoliko minuta dok je čekao da oni završe i oslobode mu veliki monitor da bi video slike i dosije njegovih novih regruta, bili su najneprijatniji u njegovom životu u prisustvima drugih velikih čarobnjaka od kojih je učio.

Ubrzo se vratio u sobu za sastanke.  Seo je mirno s njima, sada ih je bilo samo njih dvojica. …i naravno Ela, Brixova nova miljenica-učenik. Brixov brat – Brik, prihvatio ga je gdegod da sedne – osećala se podrška kao da zna samo korak dalje šta će se dogoditi. Kao da je u njegovom neproglašenom štićeniku, sada samo usvojenom samotnjaku, došao trenutak preloma. Neke stvari moraće da se raspletu.

„Brix, moraomo da razgovaramo . Jesi li ti ok sa mnom?“

„Ja jesam, zašto ne…na kraju to je samo tvoja stvar…“

„Ne, ovako neće ići. Reci mi na čemu smo. Moram da znam, da bih mogao da izgradim naš dalji odnos.“

Ta poslednja rečenica nije bila u Sada i u Sebe kako bi čarobnjaci voleli da kažu. Bila je IZ Sada i IZ Sebe, da bi se usmerila na budućnost – u njoj je nešto osvetlila. Prelom se pojavio, u vidu mirnog vetra u kojem su samo retki majstori umeli da prepoznaju oluju. Brix je oklevao. Usmeren na prošlost, skoro da si mogao gledati u njegovim očima kako prelistava i vaga „grehove“ ovog učenika, svog ranijeg miljenika, razmišljajući da li je ovo „pokajanje“ koje vidi (samo on) dovoljno da bi oprostio sve ono što je povredilo njegovo srce.

Brik se brzo u to umešao – samo je čekao da učenik završi…ovo je morao da nauči da kaže sam.

„Znam Brix, povredio te je (rekao je sa takvom iskrenošću da Brix nije pročitao u svojoj nadmenosti dozu cinizma i ironije)… On te ne razume, znam. A jesi li mu pričao kako je tebi bilo? Jesi mu pomenuo kako se završilo sve ono sa tvojom ženom na kraju?“

I ovo je bilo pravo pitanje. Očekivao je odgovor ili se samo pravio. Brixa je to vratilo iz razmišljanja kao pravi pogodak – pravo u metu. Sa srdžbom u očima i delom razočaranosti iza zenice jetko je šapnuo „Jesam“. Svako je mogao videti da to jeste bila poslednja kap koju je primio. Ali ta kap je i sama mogla da mu napuni čašu, koliko se njega ticalo. Odluka je sasvim doneta, pred očima učenika, ućutanog svedoka, koji je i dalje imao samo svoju rešenost da ćutnja neće ostati jedino čime će se suprodstaviti…mada pred dvojicom nadmoćnijih magova nije znao šta bi s njom.

Nije dozvolio ni momenat. Preko velikog stola zaobljenih ivica Brik je jurišao na Brixa uvodeći i sto za kojim su samo njih dvojica sedeli i njih dvojicu u svet Seni. Sa namerom, već sa polurealizovanim napadom koji protivnika nije iznenađivao jurio je ka sada beskonačnom prostoru, za realni svet usporenih senki, i dalje koristeći se samo rečima – mač još nije potezao… Za to je ostao taj momenat vremena, kada će reč izustiti:

„Šta?! TO nije razumeo? TO ti nije oprostio? TO ti nije iztrpeo? (MA NEMOJ?!) A SVE OSTALO JESTE??? Sva ostala sranja o detinjstvu, o drugoj deci, o lošem bratu koga nikad ne sustižeš, o ženama, o napuštenim saborcima…SVE? A ovo nije?!“

Tu je napad već bio jasan. Iz Brikovih očiju nestala je i ona iskra nade da do ovoga neće morati da dođe, kada je ploveći prema Brixu video…njegove oči su se nadmeno zatvorile…pokrenuo se dijagonalno unazad i pripremio svoj luk. Brik je potegao mač, mada je distanca bila premala da bi StormWindova strela imala bilo kakav zamah. Sad je trenutak! Završiće to jednim potezom, preseći jednom za svagda.

Ni jedan od dvojice nije očekivao rasplet koji je usledio. Još bez ritualnog oružija, takoreći bez inicijacije, Ela je ušla u borbeni krug Seni. Sve što se moglo očekivati da će uspedi da učini svojim Ubrzanjem, bilo je da preseče put, blokira mač, ali ona je uspela mnogo više. Silina njenog naleta oborila je na pod mačevaoca. Ostala je da leži na njemu držeći ga dok je Brix pripremao strelu u mraku svog uma.

Video je da će i sa Elom na njegovom telu, njegov brat ipak gađati, gledajući, slep, na ovo kao na logičan rasplet sudbine.

„Nadam se da me nisu sve stare moći napustile“ i iz duboke koncentracije uspeo je da nestane iz Elinog čvrstog zahvata i van polja Seni, baš tren pre nego je strela počela da para njeno telo.

Otvorivši oči da pogleda svog neprijatelja na zemlji, otvorio ih je zauvek, da vidi tugu svog Mraka.

„Gospodaru, ne tugujte. Ovo je bila moja žrtva. Moja odluka. Ni jedna stvar nije više vredna od Ljubavi i ni jedna žrtva za Učitelja nije prevelika žrtva…“ govorila je Ela glasom Muzike i svojim poslednjim dahom – reči Bushida.

I dok se polje Sene povlačilo, jedan napadač van polja, iznuren do nesvesti, drugi još uvek u polju, slomljen strelom kojom je proboo sebe kroz oko da bi ponovo stekao Vid, i sa jednom žrtvom koja se (kao i sve prave žrtve) dala za ideal (čini se nepotrebno…uvek)…njega je obasjala unutrašnja svetlost hodnika kojim obični ljudi samo u smrt krenu.

„Pomiriću sebe. Pomiriću svet. Pomiriću Sebe. Pomiriću Svet. Pomiriću sebe – praviću ljubav. Praviću Ljubav…ljubav bez žrtvi. Ljubav bez žrtvi – Ljubav.“ odzvanjalo je u njemu kao prosvetljenje kada je otvarao oči u svom krevetu – u tom malom skloništu, učenik je, pamteći ove Glasove, postao majstor.

Zahvalio se i krenuo…

…Ana bhebak kteer habibi!

Jedna priča mora da bude ispričana

U stara vremena čarobnjaci i vračevi su mnogo više voleli i umeli da pričaju priče. Najveći učitelji su se i maloj i velikoj deci obraćali istovremeno, istim magičnim pristupom – pričanjem priča. Danas…eh…danas kažu neki da su sve priče već ispričane.

Možda to nije ni toliko važno. Možda je važnije to što su mnogi one najvažnije priča zaboravili? Kažu da je jedan sve svoje priče ispričao iz jedne magične rečenice: „Kako seješ, tako ćeš i da žanješ“ , ali to je bila jako stara priča. Istina je da nema više čarobnjaka, a ni priča kakvih je nekada bilo. Sve je to istina…osim laži da su nam i danas priče iste. Voleo bih da je to istina. A bojim se da samo nismo dovoljno veliki na pravi način da pogledamo svoje vreme. Da ne bismo videli da su one prave priče nestale i da nam nedostaju? Još uvek ih nismo prerasli – deca smo još uvek, ali razažena. Možda smo zaista pomešali moć sa veličinom…

Bože kako mi dugo niko nije ispričao priču! A i danas se lepo sećam kako je lepa bila baš svaka. Od mnogih sam se plašio, ali sam ih gutao. Dešavalo se da se otac uspava pre mene čitajući. Nikada mu to nisam dao. Celu hiljadu i jednu noć morao je da čita…sve od „bio jednom jedan“ pa do kraja. Bog sam zna šta je sve bilo do onog starog „živeli srećno do kraja života“! Kako je mirisala na toplo mleko, na zagrljaj i onaj poluzasmetali poljubac pred spavanje, tada kad sam još bio mali a nisam to hteo da priznam. Sada sam star, a rado bih priznao da sam najmanji, ali zalud. Više ni ja ne verujem toliko u srećne krajeve. Možda baš to nedostaje – vera, nada…mašta, nevinost.

A ljudi su tako podlo nadmeni! Priča je za decu. Priča nije stvarnost. Bože kako ne vide – gledaju, a ne vide. Priča je toliko čarobna! Ali ne na onaj neozbiljno poetičan način. Nije zabava i maštovitost ono što je srž njene magije, mada je i to uključeno. Teško je razdvojiti. Kada govorim o magiji uvek mislim na priču. Evo i zašto – možda ću sada odati još jednu stranu priče o pričama; a ako i otkrije, ovo neće uništiti magiju – prava magija ne može se raščiniti, pogotovu ne ovako jaka i stara. Ovo sve stari čarobnjaci, od kojih po neki još žive među nama, dobro znaju. Priča je toliko čarobna, toliko je jaka njena magija, da se ni najstariji poznati majstori priča nisu usuivali da priznaju da su bilo koju baš oni izmislili, niti su igde ikom govorili zašto su je i kako baš takvom napravili. Čak i ako su je potpuno sami spravili! Tako se oduvek činilo da je priča bilo od kad je sveta – možda je i prvi majstor baš tako uradio. Posle su čak manji i slabiji majstori od njega, kad bi priču izmislili, lagali da su je od starijeg nekog čuli. Tako su snagu svojih reči nadovezivali na sve starije i starije, sve do izvora prvog pričanja. A moć priče je rasla…

„„Bio jednom jedan stari, prastari čarobnjak. Živeo je u svojoj kući, daleko od sela, uz samu šumu. Kažu da je to bio najveći čarobnjak koga je zemlja pamtila. Neki su čak pričali da poznaje tajnu besmrtnosti – toliko je star bio.

I tako jednog dana, kada je starac osetio da je sazrelo vreme, spustio se u selo iz kojega je davno nekada otišao. Iako ga ništa nije najavilo, još izdaleka, videvši ga, seoski domaćini i njihove žene počele su se žurno pripremati da ga, ko je s čim imao, dočekaju. Toliko je slavlje za njih bio njegov silazak u svet. Pustio ih je da slave, da ne znaju – tek pred veče im je rekao razlog svog dolaska. Do tada je samo o koje čemu razgovarao i gde je bilo potrebno šta – delao. Rekao je da za puno slavlja vremena nema, da će još sutra ujutru biti tu, i da će u podne otići, i da je došao da jedno dete povede, da ga uzme za učenika. „Sakupićete sutra u zoru svu decu. Izabraću sebi naslednika da ga podučim svemu, da me nasledi“, i samo otišao na počinak pozdravivši sakupljene blago.

Retko ko je te noći spavao. Većina su samo iščekivali. Šta će sutra biti? Koga li će izabrati? Kako se to uopšte bira? Svako je nešto predpostavljao, na glas ili u sebi. Neki su savetovali svoju decu kako su znali, pokušavali da ih kojekako pripreme: te da budu dobra, te da budu poslušna, te da slušaju, te da koješta pitaju ili neki – da bolje mudro ćute. Možda neki i nisu ništa rekli, malo ih je bilo, a šta bi i rekli? Ovako se nešto nikada za njihovog veka nije desilo, niti su znali niti pamtili da se neko takve zgode seća. Lepo je te večeri starac govorio: „Mudrosti te može poučiti samo mudrac, zato kada ga i ako ga nađeš – primi njegovu poruku“. Ne brzim koracima vremena, jutro je došlo.

Stari čarobnjak se na trgu pojavio pre svih.Cele porodice, čak i one koje dece nisu imale, ili tek novorođenčad, pojavile su se da vide ovaj prizor. Deca su bila pobunjena, sama sebi i među sobom. A ko to ne bi i razumeo? Starac ih je pozvao da sednu oko njega, zamolio da mu donesu kakvo vedro vode, odrasli su ostali malo odaljivši se, i on je počeo da priča, tako glasno da su i oni mogu da ga čuju:

„Ispričaću vam svima jednu priču. Želite li da čujete? Slušajte onda!

Bio jednom jedan…ni sam se ne sećam kako mu je ime bilo, bila su to jako davna vremena. Elem, proveo je pola života u siromaštvu i slepilu, dok nije pronašao nešto. Neki kažu da je to bila lampa, neki da je bila knjiga, neki da je bila neka druga stvar ili predmet, a biće da je zaista bila lampa. Ono što se zna, među nama čarobnjacima, je da je u njoj bio duh, jako moćan duh koji je sve mogao i kome je onaj koji pronađe lampu zapovedao. Svaki put kada bi izašao iz te lampe, kad god bi ga pozvali, on bi govorio – Tvoja želja je za mene zapovest!“

Mnoge još čarobne reči ispričao je tog jutra čarobnjak do svog poslednjeg „srećno do kraja života“. Posle svake priče odmarao bi se i pio, hvaleći vodu. Deca su za to vreme mogla da pričaju. Neka su ćutala, neka strpljivo čekala sledeću priču, neka opet pričala šta misle. Starac bi ih uvek s milošću u očima gledao sklopljenih dlanova, mirno, kad da vremena nikada nisu ni počela da prolaze.

„Učitelju, da li zaista postoje duhovi?“

„Ne postoje, to je samo u priči, onako…zbog pričanja, nema duhova koliko ja znam“.

„A taj dečak, jel stvarno postojao? Gde je on? Gde je živeo? Jel bio bogat?“

„O, on bi rekao da je bio najbogatiji, a živeo je i živi posvuda – nema zemlje gde ga nema i gde ga neće biti. Možda je živ i dalje? Možda nije, ko to zna. Možda ni on nije postojao – možda je i to samo zbog priče, onako uzgred…“

„Pa čemu onda priča ako nije istinita?“

Onda se tek jedno stidljivo maleno pridiglo i upitalo:

„A šta, izvinite…šta ta priča znači?“

Starac je udahnuo duboko. U sebi je bio zahvalan što je doživeo ovaj dan. To mu je smrtnik samo po očima mogao videti, zato su i bile zatvorene. Svaka iskrena radost iz srca dolazi sa zatvorenim očima. Možda zato da je iz njih niko ne ukrade, zato što iz srca nikada nije ni trebalo dalje da izađe.

„Načinio sam izbor! Dete, pođi sa mnom. Ko su tvoji roditelji? Oprosti se doveče s njima, večeras krećemo – naučiću te svemu što ovaj svet krije“.

Muk koji se vio kao vrisak naokolo, sam od sebe, ili od neodgovorenog pitanja. Nije da se iko smeoda pobuni protiv starčevog izbora, niti da način biranja dovede u pitanje. To je naprosto donekle…bila njegova stvar. Do predvečerja sve je izgledalo kao odlučeno. Ipak, te večeri, na vrata kolibe koju su starešine dodelile čarobnjaku, zakucala je neka žena sa zavežljajem na leđima.

„Oprostite ako sam Vas uznemirila. Moj muž je nastradao, pa u moju kuću niste stigli, a i siromašni smo, nisam znala šta bih mogla da ponudim… Slušala sam danas ono što ste govorili i nadahnulo me je. Znate zanelo me je i poželela sam da nešto pitam, ali nisam pred svima imala hrabrosti…“

„Dobrodošla si. Samo reci, ja sam zarečen da uvek pomažem.“ Tako je odgovorio. Ma koliko star i iskusan, ova reč mu se kasnije možda činila kao reč brža od pameti. Na kraju je ipak znao da je baš ta reč znak Duha koji je ovoj ženi otvorio put u njenu želju.

„Pa…rekli ste, ako sretnemo mudraca, da primimo njegovu pouku. Ja sam, eto, za svoga veka, srela samo vas. Imam dete… Ko zna,hoće li ono biti tako blagosloveno? Kako da ga podižem? Kao majka, razumete šta mu želim…“

„Pa istina, reci mi – šta mu želiš?“

„Ja nisam mudra, poučite me vi – vi ste mudri, čemu da ga učim? Kako? Šta da želim svom detetu?“

„Svima nam je za sve potrebna mudrost. Mudrost je razumevanje. Moramo naučiti da razumemo da sve na ovom svetu, pa čak i taj svet ceo, nije oko nas, nego nekako kroz nas. Na ovom svetu, posle tog razumevanja koje zovem mudrost, čoveku je potrebna samo jaka namera. Eto, tome ga možeš poučiti.“

„Hvala vam na pouci. Želim da nauči da bude veliki čovek, da bude dobar i mudar, da pomaže drugima, a jako ga volim, svim mlekom koje je iz mene oteklo za njega, i dala bih i više od svoje samoće za njega, ali to ne mogu da mu dam. Ja sam neuka, a to ne želim svome detetu, ja ga tome ne mogu poučiti.“

„Ali ja sam svoj izbor već napravio. Videla si. Šta sad mogu? Možda je bolje da kao i ostali i ti prihvatiš sudbinu. Znam da voliš svoje dete, tako je sa svim roditeljima, ali ja s tim ništa ne mogu.“

„Oprostite što protivrečim, ali možete. Lako je mudrome da mudroga savetuje, ali uludo, a isto je tako kada savetujete mene koja to nisam. Onaj koji zna svoj put, nema mu šta mnogo osim da ga prati. Ja svoj znam, ali za svoje dete ovaj želim i Vas slušam. Rekli ste da ste zarečeni da pomažete.“

Šta je mogao da učini? Gledao je u noć, u zvezde. Ništa nije nudilo pomoć, niodakle nije sledio odgovor. Cela vaseljena gledala je u njega šta će uraditi. Na kraju iako pogođenog ponosa, nije mogao da odbije. Slovo i znak čarobnjacima značili su više nego običnim ljudima. Ova majka možda i nije bila svesna šta je upravo učinila. Da je bila, svakako bi bila čarobnica, njemu ravna, i veća…

„Možda si dobra, a možda samo podla, ženo. No, pamti ovaj dan, jer si upravo prizvala najveću magiju, veću od svih koje sam ikada izrekao. Gde je to dete?“

Žena ga je svukla torbu sa leđa, u kojoj je spavalo dete. Poljubila ga je i pružila. Bio je na tren zapanjen – na tren, na celu večnost svoga života. Nije se nadala, nije ni sumnjala; ona je dete ponela znajući nekako, samo retkima znano kako, da se po njega ne vraća, jer ono svoj put nastavlja bez nje. Ništa ne rekavši, stari čarobnjak je primio na ruke jedno odojče, drugo dete poveo sa sobom i pomalo postiđen, ranije otišao.

Namera kojom je te čudesne noći, iz sasvim obične sudbine jednog deteta, rođena sudbina čarobnjaka , bila je veća i od sudbine i od najvećih moći kojima je ikada upravljao ovaj, najveći od svih čarobnjaka koje su priče zapamtile. Iznenađenje je bila jedin pouka kojom je starac mogao na ovo da odgovori. Najviše uvek podučavamo, da bismo i sami dobili lekciju.““

U pitanju uvek leži odgovor – za one koji znaju da ga pitanje postave, i da odgovor prime.

Fairytale Knight III

Just the right questions asked.

Da – glupe i ispravne. Vreme i ovakve situacije kažu ponešto o Draganu Ignjatoviću. Nije on ništa posebno. Makar ne misli za sebe tako. Nikad. Osim kad neko u to sumnja. A zašto bi sumnjao? On je čovek dobar, pošten, mlad, lep i u svemu ispravan – i njega ko ne voli – to je budala…jedna svinja od čoveka. Šalu nastranu – glava je bičujući telo kao konja čilaša da trči onako za sebe tražila opravdanje za upavo učinjeno nasilje. Borilačke veštine su za njega bile nešto plemenito. Nešto što se uči da se nikada ne iskoristi. On je želeo da bude ZEN, tome je težio, ne nasilju. A evo, sada, bez kolebanja ga je izabrao.

Nije mogao sada da se razmahuje previše mislima. Trebalo je stići na sigurno. Ovde je opasno! A on nije voleo opasno. Uzbudljivo Da, opasno Ne. A činilo se da Vladimir zaostaje. Umorio se mučenik. Nije ovo valjda očekivao. E, da je bar on očekivao. Bilo je ipak uzbudljivo raditi pravu stvar opasno, a neplanirano. Ućiće zajedno u prevoz. Mora da vidi kako će Vladimir da reaguje na sve ovo. On je prva osoba koja je po sposobnostima slična njemu i nije mu bilo drago da je izgubi zbog gluposti. Zapravo…bilo je uglavnom sve jedno uvek – osobe, važne ili ne odlaze i dolaze, što bi on bio drugačiji. Poluodsutan je davao kratka pitanja ili komentare dok su putovali kroz mrak Novog Beograda. Želeo je privatnost svojim mislima, a ni Vladimir se nije nešto preterano oglašavao.

„A gde ti zapravo stanuješ?“

Vladimir mu je razmakao maglenu oluju u glavi. Bile su to one misli koje se ne čuju i više ih ima u podsvesti nego što su zaista mišljenje. Dovoljno je reći bilo šta, makar i nešto glupo, pa da se saviju, iskrive, i sasvim vrate iza podrumskih vrata svesti i tamo ostanu. Njegovo malo, unutrašnje Ja, bilo je ponosno valjda, što je u takvim trnutcima umelo da se pokrije humorom, jednostavnošću, osmehom. Najjači oklopi pravljeni su da budu neprimetni. Vladimir njegov oklop još nije primetio. Niko nije do sada.

„O bože, Aiko! Nisam joj se javio. Koliko je to sati?!“

„Opušteno frajlo. Sredićemo sve. Ne brini ništa. Opusti se.“

Ušli su u stan sa tim mislima u Draganovoj glavi. Njemu nije bilo opušteno. Kod drugih mu je ovakva situacija bila smešna, samo zato što nije umeo da prizna da je na njoj pomalo zavideo. Odmah se setio razgovora sa sestrom. Koliko je koštalo da taj podigne taj savršeni oklop ćutanja? Nije imao mnogo nagona da bude dramatičan – to danas sa sestrom bilo je više do nje. Može se reći navika iz detinjstva – ona ga je čuvala od kad zna za sebe. Bila mu je i tata i mama, iako su oboje imali i tatu i mamu. Dragan…on se zbog toga malo pogubio, a ona…ona je navikla da mu bude sve, i zaboravila da mu je samo sestra. Da je želeo da bude svoj psihoterapeut rekao bi glasno da je mnoge stvari radio samo da bi ona na njega bila ponosna. Ali nije to želeo. Zašto tako retki ljudi umeju da budu i srećni i obični u isto vreme?

Ponudiću mu pivo. I meni svakako treba…

„Neću, hvala. To što si na kraju uradio je tako… ne znam… malo je… ali…“ i ućutao je. Nije mu drago.Video je sve i nije mu bio merak. Naravno, nije smeo sam sve to ali mu nije lepo ni da mora da gleda. Nije ni važno – on je znao zašto je to odabrao.

„Ti kako vidim imaš neke sposobnosti koje imam i ja ili su makar vrlo slične. Jel te neko tome naučio ili si sam eksperimentisao? Kako se zapravo to desilo sve kod tebe?“

Iskreno, iako je dugo sanjao da će neko s njim povesti ovaj razgovor, sada mu to nije bilo previše interesantno. U nekoliko rečenica pomenuo mu je učitelja i njegovu unuku, čak mu je i knjigu pokazao. Nije dozvolio sebi ni da izgleda izgubljeno i ostavljeno. Zapravo, nije voleo da tako misli, a ponekad, iskreno u sebi, tako se osećao. Kao da ga je neko bacao kao dete u vazduh, i docekivao ga na ruke, i ponovo bacao, a onda, u jednom trenutku, otišao i nije ga uhvatio – očekujući da sam nastavi da skače. A to nije bilo to, ili bar nije isto. Skako je on i visoko i sve više, i više, ali nikada nije znao da neće da padne. To ga je uzbuđivalo i teralo da još skače, ali ipak…izgleda da je taj jedan skok iz tuđih ruku pojačao nepoverenje koje je u njemu stajalo još od ranije – još od detinjstva i roditelja.

Nisam još ni pomislio kako je sve ovo večeras uvrnuto.

„Uzmi pivo, da se ne baci. Ja na to sve gledam kao na nešto što sam nekada davno znao, kao dete recimo, a posle sam od priča starijih koji to ne umeju i ne razumeju, zaboravio. Kad učim kao da se prisećam. Tako nekako. Nego, izvini, video sam kod tebe onaj dan da imaš smisla za tako te, pederaj stvari. Ja imam sestru u Nemačkoj i zahvalan sam joj što… da ne duljimo više o sestri – hteo sam da joj nešto poklonim. Ona voli…ukrase.“

Pokušao je da kroz svoju definiciju reči “voli” provuče sestrine želje i momenat kasnije shvatio kako stoji sa jednim od onih njegovih kezova zbog kojih ga nisu voleli ni mama ni tata, a sestra je samo znala da je ostao bez ičeg više pametnog što je u tom trenutku mogao da ponudi. Taj osmeh, takav, označavao je pad sistema ili preopterećen ram, sekund pred tišinu.

„Da – jel voli tvoja sestra da čita?“

„Mmm…ona je…jako je biznis, poslovna. Baš je…Nego…Nemoj da brineš. Taj lik nije cvećka. Moj ćale zna lika iz niškog MUPa…“

Ovako nešto glupo ipak se nije nadao da će umeti da pusti iz sebe. Nije da nije bilo očekivano, na ovakvu “šalu” – Vlada nije svario, nije popio dovoljno piva…zapravo, nije popio ni gutljaj, pa mu nije bilo smešno.

„A kakve TO proklete veze ima sa ovim što se desilo večeras? Kakve veze ima NIŠKI MUP sa ovim što se desilo na sred NOVOG BEOGRADA???“

„Će završe oni nešto. A šta se ti pa brineš tolko!“

Stvari koje je on imao na umu da kaže, reči prosto nisu mogle da kažu. U takvim trenutcima se obično smejao. Ljudi najčešće nisu voleli da učestvuju u tom malom ritualu sa smejanjem. Njemu nije bilo bitno. Otvorio se od negde unutra odakle mu je smeh tekao pa sve do široko rascepljenih ustiju i spustio se na kauč u slobodnom padu.

„Moram da idem. Hvala ti na piću i…za sve večeras. Moram da požurim kući zbog Aiku. Brinuće.“

„Ej, pa ni pivo nisi popio. Ali ako žuriš, da ne čekaš prevoze i te gluposti – prošla je ponoć, pa su ređi. Evo ti moj bajs. Doćiću ja ujutru, taman da se vidimo, pa ću ga pokupim.“

Ispratio ga je doduše do ulaznih vrata. Samo se na momenat setio svoje sestre… Zašto se sve ovo večeras dogodilo? Ona nikada nije volela da se on meša u opasne stvari, a opet morao je da se umeša – morao je da pomogne. Nije problem u sestri ni u tome šta ona misli, nego u tome što ja, dok sam sve to radio večeras, nisam uopšte mislio. No mind stanje mu se dešavalo do tada samo dok je trenirao, kada se previše uživljavao u ono što radi sa svojim telom koje se onda odvajalo i obukvalno dricalo glave i njenog sadržaja. Ovo nije bila tipična situacija. Prošetao je do Simonidinog stana par ulica niže. Da ne poveruješ, ovo je situacija o kojoj ja želim da sa nekim pričam…a nemam s kim. Njoj će sve ispričati – njoj makar može.

“Zašto ti uopšte misliš da nije dobro živeti u svetu koji ne zna da je magija moguća?” to je sve što ga je pitala. On je pričao o tome kako je pomogao, koje grozote ta devojčica trpi, pomenuo kako mala ima smisla za magiju i učenje, i samo na tren kako je njen život, ovakav, loš. Ali naravno, starica je opet pogodila pravo u centar. Pitanje je bilo suština, ostalo je kukolj koji ju je zaklanjao.

“Znam kako je meni bilo kad sam bio mali. Znam šta sam sve mogao, a šta sam sve zaboravio da umem i mogu. Znam šta sam im sve poverovao, zato što sam ih voleo i zato što su oni voleli mene – a te stvari nisu bile istina, jer ljubav s njom nema veze. “

“A šta si ti to želeo što ona nema, a ti bi imao da joj ponudiš?”

Još jedno pravo pitanje i baba će opasno početi da me nervira. Istina. Ni Vladimir, a ni on, ni u jednom trenutku nisu ni razmislili ozbiljno o tome da preuzmu ikakvu odgovornost za sudbinu i razvoj tog mladog života. Samo su instinktivno znali da je ovakav loš, pomogli gde je trebalo, ali nisu se tu zaustavili. Kada se znalo da ne mogu više puno, nisu stali – prevršili su meru.

Razmišljajući na putu nazad mučila ga je samo jedna dilema. Vladimir bi se verovatno zaustavio pre upada u stan. Za to nije imao odvažnosti ili ludost, sve jedno, ali to ne bi uradio. Očuh bi Mariju i te večeri silovao. Da se tu zaustavilo – bilo bi tako malo, ali dovoljno da se problem uopšte ne reši. On, Dragan, s druge strane, imao je onoga potrebnog da upadne nepoznatom policajcu u stan i da se suprotstavi. Da ga nije onesposobio makar na malo duže od par dana (što mu svakako nije bilo u planu, ali je nekako sledeći igru u koracima moralo da se desi), problem se opet ne bi rešio. Ovako nekako ispada, zaustavljanje, malo pre ili malo posle mesta gde bi Simonida dala da se nacrta granica ne rešava ništa.

To je bilo njegovo pravo pitanje, te večeri:

Da li je time starica smatrala da ništa ne treba raditi, ili je postojao način koji je ona znala, a oni ga opsednuti sobom nisu umeli?

Fairytale knight II

„Evo, sedim i gledam manijaka, prokletnika… On je gore. U njenoj sobi, na osmom spratu. Vidiš onaj prozor tamo? Ugasio je lampu pre samo pet minuta i sad je u njenom krevetu. A da, zaboravio sam da pomenem – u njenoj sobi je još desetak aveta koji voajerišu i hrane se njenim strahom. Kako je to divno! I kako je bespomoćno i jadno – ona samo od mene čeka pomoć, a ja to ne mogu nikako da sprečim…“

Nikad nije mislio da nešto ne može da se spreči. „Čemu magija. Ma ne, brate! Čemu ljudi?! Ako ništa već ne može da se promeni. U pičku materinu sve to…“ Već kad je shvatio da se nešto dešava i da je to na osmom spratu, mogao je mirno da sluša dalje. On NIJE nameravao da se na tome završi. Iskreno, kipteo je od besa i nije se trudio da ga suspregne, da se od njega odvoji. Pusti je da ga ponese. „Znam, znam, Simonida, nasilje nije pravo rešenje. Ja sam namerno pogresio“. Govorio je to u sebi kad mu se otela misao o Vladimiru. Što on nije ništa uradio? Zašto on samo sedi tu i očajava? Bilo mu ga je na trenutak i žao. Onda se setio da ne može svako isto kao i on i da je podlo tako nešto i tražiti. Podlo…zašto mu je baš ta došla.

Sve u svemu nije hteo da kao loš roditelj i nesvesni jadnik kaže u prijatelju u lice „JA SAM U REDU, ZAŠTO TI NISI KAO JA?!“. U svojim očima i ušima, rekao bi baš to, ne mari koje će reči izaći. Umesto toga brzo je počeo da skida rolere. Iz ranca na leđima uzeo je patike kada je primetio svoj stari crveni perorez koji mu je sestra davno donela sa nekog puta u Švicu. Poslužiće. Ne može tek tako da bane gologlav u kuću jednog pajkana. Nije ni hteo da to mentalno ponovi. Nije isključeno da bi mu došlo do mozga. Da upadne u kuću jednog pajkana. „Čeka pomoć kažeš – evo ja ću da pomognem. Ako nema ko drugi da je zaštiti – ja ću da je zaštitim.“ Nikada nije razmišljao šta košta. Da je rođen u drugo vreme i u bogatijoj porodici bio bi crna ovca, raspinik, sevdah majstor, ali pravi, jedan jedini. Okrenuo je svoju crnu duksericu, skinuo je do pola i izrezao prostor za oči. Po prvi put je to radio u životu. Bilo je tu nekog filmskog uzbuđenja. Ono – kad radiš nešto prvi put, bilo šta. Nije mogao da misli. Bacio je ranac pored drveta i krenuo ka ulazu gledajući gore u prozor iza koga se krila dublja tama.

„Znam – izvešću nešto novo, nešto divlje“ pomislio je u sebi i podigao ruku pravo na gore. On je jedan od retkih ljudi koji su poznavali onu misao koja je dovoljna da se poleti. Znao je magiu letenja i telekineze. Mnogi su takvi, kao on – čuo je za njih. Drže ih u mentalnim bolnicama jer im se svest, ego, raspao, pa ih od toga leče. Smešno kako neki talenat u nekoga može da bude i bolest. No valjda zbog uzbiđenja, ili zbog prevelikog adrenalina ili samo dignutog nosa, magija nije proradila i on je ostao par sekundi sa podignutom rukom, ispruženim prstom, kao u kineskim fung-fu fimovima, i velikom željom da poleti. Mogao je da oseti Vladimirov za malo podsmešljiv pogled na otkrivenom potiljku. Nije bitno – sada je trenutak da se bude pametan.

Zazvonio je na interfon…čekaj da razmislim…SVIMA. To je uvek jedan od načina da ti makar neko otvori. Tek na stepenicama mu je palo na pamet da je time možda samo upozorio ovog krofna-menadžera. Neka – skinuo mu strahom misli sa Marijinog tela.

Bio je zadovoljan time koliko i nezadovoljan. Sada će morati da se dodatno zaštiti. Perorez u džep i još malo magije. Dragan Ignjatović je od svog učitelja Chi Gonga naučio dosta stvari koje bi ljudi prepoznali kao magiju. Magija je jedna, sa više lica, a on je najdalje dogurao u razumevanju aspekta kontrole fizičkih sila. Pred vratima se zaustavio na sekund, povukao dah, smirio misli i počeo da se koncentriše. Masu, oblak, vrtlog koji je osećao dok je prizivao krenuo je od žadene narukvice na desnoj ruci, preko laktova, sve do ramena odakle se širila napred i nazad, niz kičmu. DA to je dobar osećaj. Taj vetar će ga zaštititi.

U borilačkim veštinama znali su za tajnu snagu opruge mnogo pre nego što su ljudi izmislili prvi feder. Otvorio je oči i odigavši nogu, jednim jakim udarcem, iz mesta provalio ulazna vrata. Nije imao puno vremena za razgledanje, samo trenutak da primeti mali hodnih, otvoren ka kuhinji prvo, dečijoj sobi desno i vrata koja je neko otvarao ka sebi, ka njemu sa leve strane. U eksploziji ispaljenog metka iz revolvera, čovek u boksericama i širokoj potkošulji. „Najzad se sretosmo nakazo“ ali vremena nema za formalno upoznavanje. Metak ga je mimoišao na samo par centimetara od uveta. Iskorak i što brži napad na ključne tačke. Onesposobiću ga, neka, strah je poučna osobina slabih. Udario ga je ispod srca, onda kod grla, s desne strane u par meridijana i gledao kako se njegov protivnik leđima naslanja na pod. Samo je mogao da gleda. Mmm…ne. Ipak ce od sveg srca da mu pozeli laku noc. Svu svoju tezinu u mekom gumenom djonu svoje patike spustio je na njegova muda. Pritvorio je vrata ostavši svestan pucnja koji je sigurno alarmirao komšiluk posle njegove, ne tako tihe provale. Sjurio se niz stepenice zadovoljan. Ko ga poznaje to bi video samo po elastičnim istezanjima između spratova u perkur stilu.

Do ulaznih vrata stigao je samo da okrene nazad svoju crnu duksericu i veže kapuljaču. Vladimir je već ustao ispod drveta. „Izgleda mi zapanjen kao da je sve video. Nije ni važno, možda i njemu prijalo“. U trci je planirao kako da se što brže sklone. On možda i jeste, ali Vlada svakako nije obučen u svoje odelo za upadanje u stanove. Mora da ga skloni na sigurno što pre.

“Sad, trčimo!”

Rekao je to i pokupio ranac. Rukom je zakačio Vladimira da mu ne bi postavio neko glupo ili čak pametno pitanje. Za to kao što je već previše puta pomislio, sada nema vremena. Sve pametno može posle. Trčaće prema mračnijim blokovima dalje od velikih ulica kojima prolaze prevozi. Ovo je bila noć za sve stvari glupe a ispravne.

Fairytale knight I

Da nije bio toliko Zen bio bi jaaako ljut na svog učitelja što ga je ostavio i prepustio Simonidi. Isto kao što je on, sad se već čini davno, udarao po telu kojim je bio ponosan, tako je ona sada uzivala da udara po njegovim ganglijama kojima je sve manje bio ponosan.

“Brate, kako nekom kad ispričaš san u kome hodaš tankim putem kroz ništa u koje možeš da padneš, a levo i desno iznad tebe viju se simboli koje nikad nisi video, može da ti kaže TI TO SVE VEĆ ZNAŠ?“

Zašto sve nije tako prosto kao njegovi treninzi? Počneš rano ujutru, trčiš, pre toga se malo zagreješ, pa radiš vežbe, malo udariš tu i tamo vreću…sve je jasnije dok treniraš. Telo nekako gasi um. To je bila čar svih fizičkih vežbi. Zašto tako retki ljudi traže da umom kontrolišu telo? Kad god pomislim na to učinim se usamljenim. Na onaj slabašni način usamljenosti tipa „niko nije kao ja“ sa sve tužnim smajlijem na kraju.

Eto tako je i tog jutra, čim je ustao, brzo se spremivši otišao da trči. Lagani i mali mp3 plejer u ušima i patike za trčanje. Trčao od ranog jutra u sedam pa sve do deset kada su se prodavci na Cvetkovoj pijaci pojavili. Tu je malo razgledao pa se vratio kući da radi vežbe istezanja. Spremio je sebi jak doručak i nastavio da se igra sa vrećom. Tuš ga je uvek osvežavao – voleo je često da se kupa. Tako lepom i čistom uvek mu je radila savest i čudne stvari padale su mu na pamet.

„Da pozovem malo sestru, da vidim šta radi“, i okrenuo je njen broj mobilnog u nemačkoj. To je bio jedan od retkih brojeva u njegovom imeniku.

„Oj? Dado…“

„Šta ti treba? Reci!“ odsekla je kao da čeka samo šta treba da uradi.

„El mora nešto da mi treba da pozovem sestru?“

„Znam te od kad sam te čuvala dok si još pišao u gaće. Reci šta je bilo?“

„Ništa. Samo da te pitam kako si, kad dolaziš u Srbiju. Šta ima novo, i tako?“

„Da ne veruješ. Pa ništa nema novo, evo čekam za pola sata neki sastanak pa žurim na njega. Kad dozalim? Phuuu… Šta znam…nemam sad vremena puno. Što jel vam trebam?“

„Ma jok. Nego onako pitam. Šta si sve nešto sad…“

„..Ako nešto treba ti zovi. Ajde sad žurim. Ćao!“

Tako je uglavnom uvek tekao razgovor sa sestrom. Otušla je u Nemačku još pre par godina sa verenikom i retko se vraćala. Bilo joj je valjda teško da posle povratka ponovo ode. A onda isto tako da se ovamo ponovo vrati. Tako…malo blejao po kompu, netu, ponešto crtao i spremao za fax, onda zaspao čitajući neku staru knjigu. Njegovi dani, pogotovu kad se skupe u gomilu nisu činili mnogo smisla za druge ljude, ali njemu su bili savršeni. „Volim tu slobodu i boruću se da mi je niko ne dira“.

Tu negde oko sedam njegov stari mobilni telefon je zazvonio. Nikada ga nije promenio. Stara Nokija iz serije 3310 bila je jedini telefon za koji je znao da može da padne preko hiljadu puta sa raznih visina, a da mu zaista ništa ne bude. Ili je to do njegove nonšalantne volje koja je uvek bila u fazonu „uzeću karticu i odpalakati tih desetak evrića drugi put, a onda kupiti istu takvu, polovnu“. Sestra naravno nije. Ovo je Vlada. „Brate, u ovo doba vremena – šta oće, zar ne spava u osam ili tako nešto, izgleda tako“.

„De si bre ti, frajlo? Šta ima?“

„Čuj, pošao sam da malo iz okoline odgledam Marijin stan. Ako hoćeš da se pridružiš požuri, ja sam već skoro stigao – to je u Jurija Gagarina 73. Imaš bus 95 do tamo staje. Sidji…“

„U redu je frajlo, ne idem prevozom. Stićiću brzo. Čekaj me! Poz“

E ovo će biti izazov. Roleri na noge, crna trenerka i duks sa kapuljačom, narukvica od žada za sreću (e tu se baš uvek sebi nasmejao), znojnica, ranac, rukacive…sve je tu. Idemo! Pustio se u par skokova sa sprata niz stepenice. Obožavao je da seče put čas kolima na ulici, čas ljudima na trotoaru. U par zamaha – gumeni točkovi – stigao je do Vuka. Tu je već lako. Raskrsnica Zeleno, pa nizbrdo ka železničkoj. Bočnom ulicom do Skupštine, kroz park Nikole Pašića, preskačući prepreke do Moskve. Odatle već…autobus nikako; četiri popodne radni dan, to znači GUŽVA NA BRANKOVOM. Izbećiće gomile na autobuskoj, pored taksija, pa pravo dole na most. Tu je već na pešačkom delu mogao da ubrza. Kapuljača protiv vetra i dalje pravo do opštine. Tu će opet kroz parkove da plaši decu i penzionere. I što ljude uopšte plaši brzina kad na svojim nogama ne možeš nikog da zgaziš?! Pored terena, preko klupe, pored penzosa koji šetaju, kroz dečiji mali fudbal uveče i eto ga na pravcu na 5 minuta do cilja. Tu je već mogao da uspori…ili ne. Perkur je lupao u krvi čak i kada je na nogama imao točkove. Ipak, sada bi već trebalo da više gleda – da ne mimoiđe Vladimira ko neki krele, pa da se vraća. To bi baš bilo lejm.

Pustio je pogled duž dugog drvoreda i ispod jedenog drveta, video skrušenu priliku. Po oblačenju da je prepoznao. „Uvek mogu da ga nađem. FlowerPower TreeHuger J to samo on može da bude.“ Prošlifovao je osmicu oko dva drveta što je vratolomnije mogao, rukom na drvetu napravio brzi polukrug i ukočio na samo pola metra od Vladimira koji je već izgleda čekao. „Izgleda je već počeo da voajeriše bez mene“.

„’De si bre frajlo? Šta se dešava? Rekao si da se nađemo, pa nisam ’teo da čekaš prevoz nego sam požurio“.

Majstor Sudbine

Napolju je pekla hladnoća beogradske nule. Beograd sa svoje dve reke zna da bude vlažan. Tako i kada se živa u termometru izmeri prvu nulu, ljudi osećaju kao da je sišlo daleko ispod nule. Gradski saobraćaj sa Novog Beograda obično u zimskim večerima ne žuri. Brzo se smrklo i onda se svaka vožnja oteže – vozači voze čekajući poslednji krug posle koga će brzo kućama.

Na prvom mestu iza prednjih vrata, uz prozor sedeo je jedan starac. U kaputu, sa kačketom iz njegovog vremena – bilo je jako popularno, sada se po tome pozaju – generacija. Slične kačkete i sada prave velike sportske firme…nije isto. Uz ovu formu kačketa ide i duboko izbrorana koža, seda retka i tanka kosa i brkovi. Pored starčevih tvrdo zelenih očiju sela je mlada devojka – trudnica u nekom šestom ili čak sedmom mesecu. Muž joj je stajao na vratima i gledao u nju onim nežnim pogledom koji muškarci upućuju samo onim retkim ženama koje imaju potrebu da zaštite kao svoje. Nije joj se, ipak, obraćao. Bilo je oko pet popodne, tek se vratio sa posla i radije bi spavao. Ovako, gleda kroz prozor i verovatno računa kada će i kako da se vrate…

„Izvinite, da li biste mogli samo malo da otvorite taj prozor gore…znam da je hladno, ali nemam vazduha, guzva je…ako biste mogli, samo malo…molim vas“.

Samo sa osmehom i blagim odobravajućim pogledom, u sred njene isprekidane rečenice koju nije bila ni sasvim sigurna da sme da izgovori, starac je otvorio prozor.

„Jel ovako bolje? Jel dovoljno ovoliko? Ako treba, to jest, ako želite, možete vi da sednete pored prozora, ali bolje ne. Recite, da li Vam odgovara ovako?“

Starčeve oči od početka do kraja njene reakcije gledale su je pitomo, kao očinski. Nije ni mogao znati da li ona ima svog oca. To je ono neznanje koje kod prijatnih ljudi ne smeta, a kod onih koji iz nekih, bilo kojih svojih razloga odaberu da dozvole sebi da budu neprijatni počinje da liči na nemilosrdno i sebično. Kolike su se svađe rodile iz odbrane sopstvene zavisti?

„Izvinite, ja znam da je Vama hladno…(a već tu je počeo da je umiruje odmahujući glavom) Što nisu svi tako kao Vi?! Hvala Vam. Oni svi kažu – ciganka, pa ih je briga…kažu – ti ako nemaš vazduha, što ne sediš kući, šta se voziš autobusom pa mi zbog tebe da se…“

„Ma pustite molim Vas!“ – prekinuo je on pre nego je u reči isula svoju tugu, „Ljudi su nervozni, neki su besni, neke baš briga – ima nas raznih. Ja volim sve ljude. Pustite to – cigani, ovi, oni. Važno je da ste vi srećni. Ja znam to. Imam i ja decu. I unuke. I praunuke. Budite mi Vi samo srećni i…“ – tu starina sede i udahnu duboko zatvorivši na trenutak oči.

Taj momenat je čaroban. Samo jedna reč – saosećanje, nije dovoljno velika da nadkrili sve ono što je taj uzdah, te opuštene veđe, bore sa čela, to potpuno predavanje, i taj izdah mogao da znači. Za ceo svet to je bilo saosećanje, za nju je bilo mnogo više, bez reči, samo mnogo više, za njega jedan gest, lep gest. Ali na najvišem nivou, tamo gde se mešaju energije bića, gde se čini sama suština stvari – to je bio magijski trenutak. U tom uzdahu uzeo sa nje sve, kao otac koji oseća i razume, sve ono loše što je ovaj svet položio na nju. Udahnuo je to, plućima, u najzabitiji deo svog bića, u ono daleko tamo odakle se za nju vratila samo lepa reč.

Njen muž nije prekidao celu scenu niti jednom rečju niti mešanjem. Već video stanicu na kojoj je trebalo izaći, onda čekati, čekati, promeniti prevoz, pa dalje putovati. Dremljivo je, poluusnulo, tek prolazio pored svega. Ona će uskoro postati majka, priroda je namenila da nikada više posle toga neće moći tako…kao on.

„Spremi se. Treba da siđemo. Kasno ste se setile, trebalo je ranije…“

Starac je skinuo rukavicu, sa pogledom pravo u oči i naklonom koji umeju samo ljudi kojima je držanje takvo da se za pravi džentlmenski naklon i ne treba savijati, dodirnuo njenu ruku pomogavši joj da se pridigne:

„Samo vi budite srećni! I srećna Vam Nova Godina!“

„Hvala Vam, divni ste – puno Vam hvala, Srećna i Vama. Doviđenja“, rekla je, poluzbunjena što se njoj neko tako obraća. Ostavila je starca silazeći, ali je još neko vreme ostao u njenom pogledu. Možda će neko duboko, nemo sećanje moći duže da ga sačuva?

Samo je majstor magije sudbine mogao znati kakav je poklon dat te večeri, toj mladoj majci, i njenom detetu.

Time for Action! part 3

When Heroes Come Home

Part III

Nije bio svestan koliko su trčali. Zna samo da je povremeno jako teško mogao da prati Draganova oštra skretanja, presecanja parkova, povremeno preskakanje klupa. Misli su mu bile fiksirane za jednu sliku. Dok je koristeći svoje sposobnosti gledao šta se dešavalo u stanu u vreme upada, oči su mu posebno zapamtile jednu sliku. Ni sada nije mogao da je se otrese.

Gledao je Dragana, svog prijatelja, svog poznanika bolje, sve jedno – nekoga ko je slučajem, na njegovoj strani dok je igrao svoje udarce. Makar je u trenutku gledanja, prvi put videvi takvu umetnost (jer šta je to bilo osim umetnost pokreta), zapanjio svojom tehnikom, sada mu je u svest izronio prizor koji nije mogao trajati više od najmanjeg trenutka. U tom trenutku gledao je iz mesta na kome je stajao džak koji je primao udarce sa pištoljem u ruci. Gledao je iz njegove perspektive, i pogled mu se sreo sa Draganovim očima.

Nije umeo da opiše te oči. U njima nije bilo milosti za jadnog matorca. Ma šta on to misli? Šta on to priča?! Koliko malo je trebalo da se zanese, da zaboravi činjenice – da Dragana nije bilo da upadne, da samo nije zazvonio na interfon, Marija bi imala još jednu noć pakla! Na kraju ko je on da sudi o njegovim postupcima – on koji nije smeo, nije mu palo na pamet ni da mu kamenicom razbije prozor? Bilo ga je malo i sram. Ali te oči neće skoro zaboraviti. Donekle mu je bilo drago što je nekog takvog imao uz sebe, ali opet… Takva rešenost i ta priroda namere bila mu je strana.

„Želja je priroda namere.“

Davno mu je rekla Misato. Možda je bila u pravu. Kakava želja može da se krije iza takvog pogleda? Šta želi taj nepoznati lik koji mu je kao najbolji prijatelj? Poštovanje i zastaršenost igrale su oko lika tih sve vreme nasmejanih očiju ispod gustih obrva.

„Sad smo bezbedni. Možemo u bus ako si se umorio?“

Šta on to priča nesretnik?! A ne opet! Telo je gurnuo u posebno stanje svesti. Glava se prosto odrekla bola u nogama koje su trčale i bezuspešno molile i kenkale za odmorom. Mozak ih je prosto igorisao. Tek ovo pocećanje na bol pokvarilo je alfa stanje i Vladimir je osetio umor. Pristao je, sa pravdavajućim pogledom na tramvaj koji je upravo nailazi. Trčao je cela četiri bloka. Mislio je u sebi kako nikada nije bio neki usedeli tip, voleo je ranije i da planinari i da dugo šeta, čak je i trčao dok je bio na fakultetu, ali njegova kondicija i „borbena gotovost“ nisu se mogle ravnati ovim. Bio je umoran i rado se spustio u slobodno sedište pored srednjih vrata tramvaja broj sedam. Dragan je stajao i nešto premišljao. Predložio je da odu prvo do njega. Posle ovolikog stresa i trčanja, pristao bi na sve. Čak ga je zanimalo da vidi kako izgleda kuća u kojoj Dragan stanuje. On je njegovu svakako zatekao u rusvaju i kršu; zbog toga se malo stideo. Dok su prelazili most zagledao se u prljavštinu oko splavova na Savi. To ga je uvek nerviralo. Kao neko ko toliko voli i čuva svoj šumarak, nije mogao da razume toliu nebrigu tolikih ljudi. Uvek je mogao o tome i da misli i da razgovara, a bogami i da drži govore i predike kad treba. Čisto da skrene nemile misli, započeo je razgovor:

„A gde ti zapravo stanuješ?“

„Sad ćeš da vidiš. Imam stančić jedan koji iznajmljujem dok studiram. Voleo bih kasnije i da ga kupim kad se zaposlim i završim studije. Ja sam na akademiji, rekao sam ti to već, ne? Svejedno. Lepo mi je tu, snašao sam se. To je stan u nekoj staroj trospratnoj porodičnoj kući, u jednoj od ulica iznad Vuka, koja seče Bulevar. Videćeš. Dobro je što ne moramo da menjamo prevoz. Od stanice do mene ima sto-dvesta metara. Vidim da si se umorio.“

„Ma, opušteno, sve je u redu. Nisam dugo ovoliko trčao, i ovoliko brzo. Ti si brz…“

Tu je prestao. Gledao je kroz mrak letnju noć i prilike i prizore grada obasjane uličnim svetlima i šljaštećim izlozima. Nije voleo da se spušta do grada previše. Cela ta fama nije bila za njega. Razumeo je, ali joj se nikada nije pridruživao. Prolazilo je pored njega. I pored Aiko.

„O bože, Aiko! Nisam joj se javio. Koliko je to sati?!“

„Opušteno frajlo. Sredićemo sve. Ne brini ništa. Opusti se.“

Prosto je previše. Previše za Vladimira, previše za jedan dan, previše za jednog čoveka koji se trudio da bude običan uprkos svetu oko njega. U tom ludilu, povukao ga je da siđu na jedno od stanica duž Bulevara Kralja Aleksandra i skoro odvukao u svoj stan.

Tamo je tek ima šta da gleda. Ne da vidi, da gleda. Stan je bio…pa bio je. Na jednom zidu posteri tako da je zaklanjala farbu – samo je zaškrinut prozor zjapio u sredini. Na suprotnom visila je na nekoliko velikih klinova okačena bicikla. Ispod nje je blejala jedna stara TA peć koja je zimi grejala ceo stan i ujedno dizala prašinu. Ispod trećeg zida je bio otvoren kauč koji domaćin nije imao vremena da pospremi od kad je ustao. Poded kauča je bila i jedna, sasvim ok fotelja preko koje je bilo prebačeno previše stvari koje su verovatno mogle da se obuku…ali ljudi koji govore o ukusu to ipak ne bi. Kauč je gledao u polovicu četvrtog zida, zapravo u ćošak koji je jedan veći šifonjer pravio sa zidom. U tom ćošku je na podu bilo razbacano par jastučića pred monitorom i klupkom kablova za kompjuter koji je stajao u razvaljenoj donjoj fijoci šifonjera. Tako je Dragan, verovatno, štedeo preko potreban prostor. U centru sobe virio je iz gomile knjiga, časopisa, papira, čarapa i…stvari, jedan niski čajni stočić sa staklenom površinom i drvenim nogarima. Osim ove sobe, stan je imao i malu čajnu kuhinju u koju se nije ulazilo, već je bila udubljena između svoja tri zida, a jednom preostalon stranom bila je otvorena ka ovoj sobi. Tu je na podu stajala činijica sa hranom i vodom za neku mačku ili psa kojega nigde nije bilo. Frižider je na samoj granici kuhinje i mogao se otvoriti iz sobe,. Na njega je bila naslonjena rerna sa ringlama i koliko je moglo radne podloge pored sudopere iznad koje je visio kredenac. Jedino privatno mesto bio je klozet sa tuš-kabinom. Sve neophodno moglo se videti kroz poluotvorena vrata. Vladimir nije imao ni potrebe ni želje da tamo ode.

„Kako ti se čini? Stan je kao glorifikovana garaža. Meni je skroz ok, imam sve što mi treba„ rekao je Dragan skoro egzaltirano. Vladimir nije bio toliko oduševljen. Pre bi se poslužio „zabazeknitim“ kao bliskijim izrazom mišljenja o estetskom doživljaju. No bio je gost i želeo je da to i ostane. Samo da mu ne zatreba toalet. „Imaš mačku ili psa? Voliš životinje?“ pitao je i nadao se da neće više pričati o stanu.

„Sedi bre gde god želiš, raskomoti se…gde god možeš. Imam mačku, ili, bolje, stanuje ovde sa mnom…kad hoće da jede dođe kroz prozor i tako…inače ne. Ostavim joj u kuhinji pa ona sama… Lepo se slažemo. Hoćeš da popiješ nešto? Imam negde neki čaj i neko pivo koje mi je doneo ortak pre par meseci. Mislim da je sada već red i prilika da se popije.“

Ne, pivo svakako nije želeo. Čaj se nije usudio da traži. Ko zna gde bi mogao da bude. Ispod ove gomile…ili one gomile…ili ga nema. Bolje da ne traži ništa. Inače će svakako morati da popije to što dobije. Ignorisaće.

„Neću, hvala. To što si na kraju uradio je tako… ne znam… malo je… ali…“ i ućutao je. To prosto nije bila ni malo bolja tema od piva, ali drugu nije imao. „Ti kako vidim imaš neke sposobnosti koje imam i ja ili su makar vrlo slične. Jel te neko tome naučio ili si sam eksperimentisao? Kako se zapravo to desilo sve kod tebe?“

Sipajći mu pivo koje nije ni želeo ni tražio dragan mu je bacio jednu ukoričenu svesku ili šta god je to bilo. Otvorio je nasumično i shvatio da je na kineskom. Bilo je i prevoda, između redova, po marginama, sličice su bile objašnjene strelicama. Bilo je tu svačega po malo – joge, meditacije, tai-čija, udaraca, istorijata borilačkih veština… Dragan mu je objasnio kako mu je tu svesku dao deda njegove bivše devojke koji mu je objasnio par stvari i očigledno ga lepo tukao. Smeškao se u sebi – od svakog jakog, ima jači. Ili se time tešio…

„Uzmi pivo, da se ne baci. Ja na to sve gledam kao na nešto što sam nekada davno znao, kao dete recimo, a posle sam od priča starijih koji to ne mogu i ne razumeju, zaboravio. Kad učim kao da se prisećam. Tako nekako. Nego, izvini, video sam kod tebe onaj dan da imaš smisla za tako te, pederaj stvari. Ja imam sestru u Nemačkoj i zahvalan sam joj što… da ne duljimo više o sestri – hteo sam da joj nešto poklonim. Ona voli…ukrase“ završio je sa magičnim kezom na poslednjoj reči, očigledno zadovoljan što se setio lepe zamene i eufemizma za ono što bi inače rekao.

„Da – jel voli tvoja sestra da čita?“

„Mmm…ona je…jako je biznis, poslovna. Baš je…Nego…Nemoj da brineš. Taj lik nije cvećka. Moj ćale zna lika iz niškog MUPa…“

Nije izdržao ovu promenu teme. Prosto je morao…pregorelo je:

„A kakve TO proklete veze ima sa ovim što se desilo večeras? Kakve veze ima NIŠKI MUP sa ovim što se desilo na sred NOVOG BEOGRADA???“

„Pa, ne znam“ i tu je već Dragan počinjao da se smeje da bi već valjajući se po kauču objasnio „Će završe oni nešto. A šta se ti pa brineš tolko!“ i onda uzeo u sebe dobar gutalj piva.

„Moram da idem. Hvala ti na piću i…za sve večeras. Moram da požurim kući zbog Aiku. Brinuće.“

„Ej, pa ni pivo nisi popio. Ali ako žuriš, da ne čekaš prevoze i te gluposti – prošla je ponoć, pa su ređi. Evo ti moj bajs. Doćiću ja ujutru, taman da se vidimo, pa ću ga pokupim.“

Kod kuće ga je čekala Aiku. Nije to baš previše kasno. Oni i onako nikada ne ležu pre ponoći, ali sve jedno je brinula. Kako da ženi koja brine gde si ti već satima kažeš – „lepo sam ti rekao da ne brineš“. Aiku je bila jedna od onih žena koje nisu imale potrebu da sebi olakšavaju tako što će reći, viknuti, napasti. Sve se podrazumevalo, a ono što je želela da kaže videlo se u njenim očima. A Vladimir je opet bio jedan od onih, žene bi rekle retkih muškaraca, koji su znali da pročitaju to što je bilo u očima. I ona je videla i osećala nemir koji se uselio u njihovu kuću. Možda je samo sebe krivila za to što je dozvala u njihove živote? Možda je zato prećutala?

Time for Action! part 2

When the peaceful eye meets the restless one

Part II

Da je đavo hteo da napravi savršeno iskušenje, a Bog savršen tajming, i da je još pri tom Vladimir verovao u Boga i Đavola…pa samo u toj metafori Draganova pojava bi mogla da se uzme kao anđeoska. Ali Vladimir je svakako bio zahvalan što je makar neko tu. Nije bio siguran da on, ili bilo ko drugi može išta da uradi u toj situaciji, ali ga je ipak više plašilo što nije znao da li bi u takvoj situaciji on sam uradio nešto što smatra za glupo.

Šta može da uradi stranac u situaciji? A opet on je tu, pojavio se u trenerci, debelom duksu sa kapuljačom, rolerima koje očogledno smatra bržim prevoznim sredstvom od gradskog prevoza… I još pita šta se dešava! Pa rećiće mu šta se dešava – baš da vidi kako će on s tim da se nosi. Možda je njega i briga, nije njegov problem…

„Evo, sedim i gledam manijaka, prokletnika… On je gore. U njenoj sobi, na osmom spratu. Vidiš onaj prozor tamo? Ugasio je lampu pre samo pet minuta i sad je u njenom krevetu. A da, zaboravio sam da pomenem – u njenoj sobi je još desetak aveta koji voajerišu i hrane se njenim strahom. Kako je to divno! I kako je bespomoćno i jadno – ona samo od mene čeka pomoć, a ja to ne mogu nikako da sprečim…“

Niti je želeo niti je umeo da završi tu rečenicu. Čudno je da kad god se ovako zamislio, nije uviđao očigledne stvari pred sobom. Nekada mu je ova rečenica bila mistična. Pripisivao je onim situacijama kada nije mislio kako treba, jer mu je mozak bučao u nemiru misli. Čak je imao ispisanu tu drevnu mudrost o mirnom umu koji jedini ume da sagleda stvari kako treba i tako to – i to jos na JAPANSKOM! Ali ovo uopšte nije bila takva situacija!

Ono što sada nije uvideo kako treba bilo je samo par sitnica koje mu u razmišljanju svakako ne bi nešto mnogo pomogle. Sitnicu da je njegov novi poznanik skinuo rolere i obukao patike iz ranca koji je nosio na leđima; spakovao rolere nazad u ranac, onda obrnuo duksericu tako da bi mu kapuljača prekrila lice kada bi je podigao; mali perorez kojim je izrezao prostor oko očiju na kapuljači i kako mu je bez reči, očigledno besan bacio ranac. Samo što nije rekao „Čuvaj!“.

Ni sekund nije prošao, a ovaj čudan klinac koga je upoznao na još čudniji način stajao je pred ulazom, s pogledom na gore, prema njenom prozoru, podigao je ruku značajno uvis. Ovo je bila akcija! Nije razumeo to gledanje na gore baš najbolje…ali zvonjenje svim stanarima na interfon da bi mu neko otvorio bilo mu je sasvim jasno. Izgubio se na stepenicama. E ovo je morao da vidi!

Protrljao je oči i uzeo u ruke svoje ovalno ogledalce:

„Da vidimo baš šta mali ume i na šta je spreman.“

Pomalo mu je bilo strašno što samo gleda i nije krenuo sa njim. To će ga jesti tek kasnije. Ako odluči da je uopšte dobro što ga nije zaustavio. Umirio je disanje. Gledao duboko u ogledalo, pogledom daleko iza njega sve dok mu se u pogledu nije formirala slika ulaznih vrata stana u kome je Marija stanovala.

Gledao je sa unutrašnje strane. Interfon i zvonjava prenula je matorog pedofila, pa je promenio sobu. Čekaj, čekaj! Neko lupa na ulazna vrata…ALI MATORI LADNO UZIMA PIŠTOLJ! Službeno nema šta. Ubiće ga! Znao sam da je trebalo da ga sprečim. O bože šta sad! Sad je kasno! Ipak gleda dalje. Neko nogom provaljuje ulazna vrata. To je Dragan, ne bi ni posumnjao da je to njegov stil. PAZI BUDALO IMA PIŠTOLJ! Šta li govori ovo kad ga on i ne čuje?! To je da sebi olakša tenzuju. Kad je kukavica, pa nije krenuo sa njim, sad samo može da gleda i priča sa samim sobom. Gotovo, opalio je! Promašio ga je! TO! Car! E…stani, šta ovo radi… Dragan je udario matorog sa samo nekoliko preciznih poteza u najkungfu fazonu koje je Vladimir ikada video. Par udaraca u predeo stomaka i između plućnih krila, iznad dijafragme i jedan brz levicom ispod levog obraza. Pa on zna akupunkturne tačke! Lagano je patosirao matorca! Ovaj sada leži bespomoćan i teško diše. Da mu proveri znake života? Mmm ipak ne, ovako može da iščekuje – saznaće kasnije. Mali zna dobre poteze, nema šta. Evo ga trči nazad.

Ustao je i spakovao ogledalce, pošto ga je pre toga zadovoljno obrisao od magle koju je napravio svojim dahom. Dragan je već strčao niz stepenice i izlazi iz ulaza. Pošao je da mu čestita, ali ruka nije bila primećena. Ostala je da stoji upola podignuta kao i reč u ustima, na pola izgovorena.

“Sad, trčimo!”

Samo to je rekao, tihim uzvikom, zadihan, pokupio ranac i ne prestajući da trči prema senkama zaštićenim delovima bloka pokušavao da okrene trenerku na pravu stranu.