U stara vremena čarobnjaci i vračevi su mnogo više voleli i umeli da pričaju priče. Najveći učitelji su se i maloj i velikoj deci obraćali istovremeno, istim magičnim pristupom – pričanjem priča. Danas…eh…danas kažu neki da su sve priče već ispričane.
Možda to nije ni toliko važno. Možda je važnije to što su mnogi one najvažnije priča zaboravili? Kažu da je jedan sve svoje priče ispričao iz jedne magične rečenice: „Kako seješ, tako ćeš i da žanješ“ , ali to je bila jako stara priča. Istina je da nema više čarobnjaka, a ni priča kakvih je nekada bilo. Sve je to istina…osim laži da su nam i danas priče iste. Voleo bih da je to istina. A bojim se da samo nismo dovoljno veliki na pravi način da pogledamo svoje vreme. Da ne bismo videli da su one prave priče nestale i da nam nedostaju? Još uvek ih nismo prerasli – deca smo još uvek, ali razažena. Možda smo zaista pomešali moć sa veličinom…
Bože kako mi dugo niko nije ispričao priču! A i danas se lepo sećam kako je lepa bila baš svaka. Od mnogih sam se plašio, ali sam ih gutao. Dešavalo se da se otac uspava pre mene čitajući. Nikada mu to nisam dao. Celu hiljadu i jednu noć morao je da čita…sve od „bio jednom jedan“ pa do kraja. Bog sam zna šta je sve bilo do onog starog „živeli srećno do kraja života“! Kako je mirisala na toplo mleko, na zagrljaj i onaj poluzasmetali poljubac pred spavanje, tada kad sam još bio mali a nisam to hteo da priznam. Sada sam star, a rado bih priznao da sam najmanji, ali zalud. Više ni ja ne verujem toliko u srećne krajeve. Možda baš to nedostaje – vera, nada…mašta, nevinost.
A ljudi su tako podlo nadmeni! Priča je za decu. Priča nije stvarnost. Bože kako ne vide – gledaju, a ne vide. Priča je toliko čarobna! Ali ne na onaj neozbiljno poetičan način. Nije zabava i maštovitost ono što je srž njene magije, mada je i to uključeno. Teško je razdvojiti. Kada govorim o magiji uvek mislim na priču. Evo i zašto – možda ću sada odati još jednu stranu priče o pričama; a ako i otkrije, ovo neće uništiti magiju – prava magija ne može se raščiniti, pogotovu ne ovako jaka i stara. Ovo sve stari čarobnjaci, od kojih po neki još žive među nama, dobro znaju. Priča je toliko čarobna, toliko je jaka njena magija, da se ni najstariji poznati majstori priča nisu usuivali da priznaju da su bilo koju baš oni izmislili, niti su igde ikom govorili zašto su je i kako baš takvom napravili. Čak i ako su je potpuno sami spravili! Tako se oduvek činilo da je priča bilo od kad je sveta – možda je i prvi majstor baš tako uradio. Posle su čak manji i slabiji majstori od njega, kad bi priču izmislili, lagali da su je od starijeg nekog čuli. Tako su snagu svojih reči nadovezivali na sve starije i starije, sve do izvora prvog pričanja. A moć priče je rasla…
„„Bio jednom jedan stari, prastari čarobnjak. Živeo je u svojoj kući, daleko od sela, uz samu šumu. Kažu da je to bio najveći čarobnjak koga je zemlja pamtila. Neki su čak pričali da poznaje tajnu besmrtnosti – toliko je star bio.
I tako jednog dana, kada je starac osetio da je sazrelo vreme, spustio se u selo iz kojega je davno nekada otišao. Iako ga ništa nije najavilo, još izdaleka, videvši ga, seoski domaćini i njihove žene počele su se žurno pripremati da ga, ko je s čim imao, dočekaju. Toliko je slavlje za njih bio njegov silazak u svet. Pustio ih je da slave, da ne znaju – tek pred veče im je rekao razlog svog dolaska. Do tada je samo o koje čemu razgovarao i gde je bilo potrebno šta – delao. Rekao je da za puno slavlja vremena nema, da će još sutra ujutru biti tu, i da će u podne otići, i da je došao da jedno dete povede, da ga uzme za učenika. „Sakupićete sutra u zoru svu decu. Izabraću sebi naslednika da ga podučim svemu, da me nasledi“, i samo otišao na počinak pozdravivši sakupljene blago.
Retko ko je te noći spavao. Većina su samo iščekivali. Šta će sutra biti? Koga li će izabrati? Kako se to uopšte bira? Svako je nešto predpostavljao, na glas ili u sebi. Neki su savetovali svoju decu kako su znali, pokušavali da ih kojekako pripreme: te da budu dobra, te da budu poslušna, te da slušaju, te da koješta pitaju ili neki – da bolje mudro ćute. Možda neki i nisu ništa rekli, malo ih je bilo, a šta bi i rekli? Ovako se nešto nikada za njihovog veka nije desilo, niti su znali niti pamtili da se neko takve zgode seća. Lepo je te večeri starac govorio: „Mudrosti te može poučiti samo mudrac, zato kada ga i ako ga nađeš – primi njegovu poruku“. Ne brzim koracima vremena, jutro je došlo.
Stari čarobnjak se na trgu pojavio pre svih.Cele porodice, čak i one koje dece nisu imale, ili tek novorođenčad, pojavile su se da vide ovaj prizor. Deca su bila pobunjena, sama sebi i među sobom. A ko to ne bi i razumeo? Starac ih je pozvao da sednu oko njega, zamolio da mu donesu kakvo vedro vode, odrasli su ostali malo odaljivši se, i on je počeo da priča, tako glasno da su i oni mogu da ga čuju:
„Ispričaću vam svima jednu priču. Želite li da čujete? Slušajte onda!
Bio jednom jedan…ni sam se ne sećam kako mu je ime bilo, bila su to jako davna vremena. Elem, proveo je pola života u siromaštvu i slepilu, dok nije pronašao nešto. Neki kažu da je to bila lampa, neki da je bila knjiga, neki da je bila neka druga stvar ili predmet, a biće da je zaista bila lampa. Ono što se zna, među nama čarobnjacima, je da je u njoj bio duh, jako moćan duh koji je sve mogao i kome je onaj koji pronađe lampu zapovedao. Svaki put kada bi izašao iz te lampe, kad god bi ga pozvali, on bi govorio – Tvoja želja je za mene zapovest!“
Mnoge još čarobne reči ispričao je tog jutra čarobnjak do svog poslednjeg „srećno do kraja života“. Posle svake priče odmarao bi se i pio, hvaleći vodu. Deca su za to vreme mogla da pričaju. Neka su ćutala, neka strpljivo čekala sledeću priču, neka opet pričala šta misle. Starac bi ih uvek s milošću u očima gledao sklopljenih dlanova, mirno, kad da vremena nikada nisu ni počela da prolaze.
„Učitelju, da li zaista postoje duhovi?“
„Ne postoje, to je samo u priči, onako…zbog pričanja, nema duhova koliko ja znam“.
„A taj dečak, jel stvarno postojao? Gde je on? Gde je živeo? Jel bio bogat?“
„O, on bi rekao da je bio najbogatiji, a živeo je i živi posvuda – nema zemlje gde ga nema i gde ga neće biti. Možda je živ i dalje? Možda nije, ko to zna. Možda ni on nije postojao – možda je i to samo zbog priče, onako uzgred…“
„Pa čemu onda priča ako nije istinita?“
Onda se tek jedno stidljivo maleno pridiglo i upitalo:
„A šta, izvinite…šta ta priča znači?“
Starac je udahnuo duboko. U sebi je bio zahvalan što je doživeo ovaj dan. To mu je smrtnik samo po očima mogao videti, zato su i bile zatvorene. Svaka iskrena radost iz srca dolazi sa zatvorenim očima. Možda zato da je iz njih niko ne ukrade, zato što iz srca nikada nije ni trebalo dalje da izađe.
„Načinio sam izbor! Dete, pođi sa mnom. Ko su tvoji roditelji? Oprosti se doveče s njima, večeras krećemo – naučiću te svemu što ovaj svet krije“.
Muk koji se vio kao vrisak naokolo, sam od sebe, ili od neodgovorenog pitanja. Nije da se iko smeoda pobuni protiv starčevog izbora, niti da način biranja dovede u pitanje. To je naprosto donekle…bila njegova stvar. Do predvečerja sve je izgledalo kao odlučeno. Ipak, te večeri, na vrata kolibe koju su starešine dodelile čarobnjaku, zakucala je neka žena sa zavežljajem na leđima.
„Oprostite ako sam Vas uznemirila. Moj muž je nastradao, pa u moju kuću niste stigli, a i siromašni smo, nisam znala šta bih mogla da ponudim… Slušala sam danas ono što ste govorili i nadahnulo me je. Znate zanelo me je i poželela sam da nešto pitam, ali nisam pred svima imala hrabrosti…“
„Dobrodošla si. Samo reci, ja sam zarečen da uvek pomažem.“ Tako je odgovorio. Ma koliko star i iskusan, ova reč mu se kasnije možda činila kao reč brža od pameti. Na kraju je ipak znao da je baš ta reč znak Duha koji je ovoj ženi otvorio put u njenu želju.
„Pa…rekli ste, ako sretnemo mudraca, da primimo njegovu pouku. Ja sam, eto, za svoga veka, srela samo vas. Imam dete… Ko zna,hoće li ono biti tako blagosloveno? Kako da ga podižem? Kao majka, razumete šta mu želim…“
„Pa istina, reci mi – šta mu želiš?“
„Ja nisam mudra, poučite me vi – vi ste mudri, čemu da ga učim? Kako? Šta da želim svom detetu?“
„Svima nam je za sve potrebna mudrost. Mudrost je razumevanje. Moramo naučiti da razumemo da sve na ovom svetu, pa čak i taj svet ceo, nije oko nas, nego nekako kroz nas. Na ovom svetu, posle tog razumevanja koje zovem mudrost, čoveku je potrebna samo jaka namera. Eto, tome ga možeš poučiti.“
„Hvala vam na pouci. Želim da nauči da bude veliki čovek, da bude dobar i mudar, da pomaže drugima, a jako ga volim, svim mlekom koje je iz mene oteklo za njega, i dala bih i više od svoje samoće za njega, ali to ne mogu da mu dam. Ja sam neuka, a to ne želim svome detetu, ja ga tome ne mogu poučiti.“
„Ali ja sam svoj izbor već napravio. Videla si. Šta sad mogu? Možda je bolje da kao i ostali i ti prihvatiš sudbinu. Znam da voliš svoje dete, tako je sa svim roditeljima, ali ja s tim ništa ne mogu.“
„Oprostite što protivrečim, ali možete. Lako je mudrome da mudroga savetuje, ali uludo, a isto je tako kada savetujete mene koja to nisam. Onaj koji zna svoj put, nema mu šta mnogo osim da ga prati. Ja svoj znam, ali za svoje dete ovaj želim i Vas slušam. Rekli ste da ste zarečeni da pomažete.“
Šta je mogao da učini? Gledao je u noć, u zvezde. Ništa nije nudilo pomoć, niodakle nije sledio odgovor. Cela vaseljena gledala je u njega šta će uraditi. Na kraju iako pogođenog ponosa, nije mogao da odbije. Slovo i znak čarobnjacima značili su više nego običnim ljudima. Ova majka možda i nije bila svesna šta je upravo učinila. Da je bila, svakako bi bila čarobnica, njemu ravna, i veća…
„Možda si dobra, a možda samo podla, ženo. No, pamti ovaj dan, jer si upravo prizvala najveću magiju, veću od svih koje sam ikada izrekao. Gde je to dete?“
Žena ga je svukla torbu sa leđa, u kojoj je spavalo dete. Poljubila ga je i pružila. Bio je na tren zapanjen – na tren, na celu večnost svoga života. Nije se nadala, nije ni sumnjala; ona je dete ponela znajući nekako, samo retkima znano kako, da se po njega ne vraća, jer ono svoj put nastavlja bez nje. Ništa ne rekavši, stari čarobnjak je primio na ruke jedno odojče, drugo dete poveo sa sobom i pomalo postiđen, ranije otišao.
Namera kojom je te čudesne noći, iz sasvim obične sudbine jednog deteta, rođena sudbina čarobnjaka , bila je veća i od sudbine i od najvećih moći kojima je ikada upravljao ovaj, najveći od svih čarobnjaka koje su priče zapamtile. Iznenađenje je bila jedin pouka kojom je starac mogao na ovo da odgovori. Najviše uvek podučavamo, da bismo i sami dobili lekciju.““
U pitanju uvek leži odgovor – za one koji znaju da ga pitanje postave, i da odgovor prime.
:)
Just the right questions asked.
„Evo, sedim i gledam manijaka, prokletnika… On je gore. U njenoj sobi, na osmom spratu. Vidiš onaj prozor tamo? Ugasio je lampu pre samo pet minuta i sad je u njenom krevetu. A da, zaboravio sam da pomenem – u njenoj sobi je još desetak aveta koji voajerišu i hrane se njenim strahom. Kako je to divno! I kako je bespomoćno i jadno – ona samo od mene čeka pomoć, a ja to ne mogu nikako da sprečim…“
Da nije 
